Дан националног сећања-Историјски бол напредује

У хладним годинама, на дан народне јавне жртве, у име земље, сећајте се мртвих и негујте сећање на херојске духове.Древни град Нањинг, пролазећи кроз перипетије историје, доживео је ритуал какав никада није виђен у историји.Ујутро 13., партијски и државни врх присуствовали су националној меморијалној церемонији одржаној у Меморијалној сали жртава масакра у Нанџингу од стране јапанских освајача.

Ово није ферментација националног сентимента, нити жамор историјских замера, већ пре тежина закона, достојанство жртве и војске, и представљање главних питања земље.

Ако је сећање због успомена које се не заборављају, онда јавна жртва долази од бола који се не може избрисати.Историја сеже до 13. децембра пре 77 година.Од 13. децембра 1937. до јануара 1938. јапанске трупе су провалиле у град Нањинг и извеле трагично масовно убиство мојих ненаоружаних сународника током шест недеља.Окрутност злочина и туга катастрофе, баш као и на Међународном војном суду на Далеком истоку, када је судија тражио од америчког професора историје Бедеса да процени број масакра, рекао је са стрепњом: „Масакр у Нанџингу укључивао је такав Широк спектар.Нико то не може у потпуности описати.”

Масакр у Нанџингу није катастрофа за град, већ катастрофа за нацију.То је незаборавна бол у дубини историје кинеске нације.Не постоји историјска сцена која се може занемарити, и не постоји алтернативна реторика која се може поколебати.Са ове тачке гледишта, претварање породичне и градске туге у националну је дубоко сећање на дубоку несрећу, одлучна одбрана националног достојанства и израз људског мира.Такав национални наративни став није само наслеђе и суд историје, већ и израз и чврстина стварности.

Наравно, ово није само земља која користи историјске болне тачке нације да би пренела буђење националног памћења и изразила свој став према међународном поретку.Баш као што су меморијали за бољи почетак, јавне жртве су за напредовање у болу историје.Ко заборави историју, разболеће се у души.За особу чија је душа болесна због заборава историје, тешко је истражити пут раста у линеарној еволуцији историје.То важи и за једну земљу.Ношење бола у историјском сећању није да се стимулише и гаји мржња, већ да се чврсто креће напред у страхопоштовању према историји, ка позитивном циљу.

Бол историје је конкретан и стваран, само зато што су људи који га носе конкретни и стварни појединци.У том погледу, субјект који напредује у болу историје је сваки грађанин једне земље.И ово је заправо емоционални израз који ће национални комеморативни дан бацити.Жртвовање пића у облику Националног комеморативног дана показује да је апстрактна земља персонификована, а воља, уверења и емоције земље се стапају са обичним људским осећањима.Ово такође подсећа сваког од нас да можемо превазићи појединце, породице и мале кругове, као и емоције крви, друштвених кругова и руралних средина.Ми смо целина, заједно смо у тузи и наша је заједничка одговорност и обавеза да избегнемо понављање историјских трагедија.

Нико не може остати ван историје, нико не може превазићи историју и нико не може бити искључен из „нас“.Ова особа може бити историјски копач који стално додаје имена за грађански зид плача, или чистач који брише прашину са споменика;ова особа може бити позивалац за увођење Дана државног сећања у визију земље, или може бити пролазник у тишини на Дан државног сећања;ова особа може бити правни радник који штити људска права утешних жена или волонтер који прича историју у спомен сали.Свако ко је континуирано згушњавао и надахњивао национални дух, гајио и подстицао грађански темперамент у болу историје, активно доприноси напретку земље и остварењу националног просперитета, и представља историјско искуство и увид вредан поштовања. .